Из оружарске архиве: У погрешно време, на погрешном месту

Други светски рат је обележен незајажљивим апетитом свих зараћених страна за свим врстама наоружања. Фабрике авиона, тенкова, артиљеријског и пешадијског наоружања нису биле у стању да подмире енормне потребе нараслих војски.

У рату оружја никад довољно

Ознаке на једином познатом сачуваном примерку под редним бројем 15., Фото: Музеј ТОЦ Абердин

Тражени су нови начини који би омогуцили бржу и јефтинију израду. Један од њих је био и израда основних делова оружја пресовањем челицних лимова, што је било примењено код већине аутомата ратне продукције. Други приступ био је као код британског Стена. Са изузетком цеви и затварача, све остале делове било је могуће направити у осредње опремљеној браварској радионици од заварених челичних цеви.

Прочитајте још: Како направити фиксне ножеве, ниске цене, али високог квалитета и употребљивости? Одговор је - ДРОП ФОРГЕД

Јасно је уочљив отвор на предњем делу сандука, Фото: Музеј ТОЦ Абердин

Таквом логиком повели су се и стручњаци из немачке фирме “Ерма”, која је можда најпозантија по легендарним “шмајсерима”. Аутомат конструктора Бертолда Гајпела је непознат широј јавности јер је сачуван само један функционалан примерак са редним бројем 15. Само пуком срећом је остао читав у послератном периоду, када су многа оружја од недовољног значаја за ратовање (а у ствари од великог историјског), уништавана као “ратни вишкови”.

Једини "преживели"

Овде приказани примерак се налазио у музеју техничког-опитног центра у Абердину, који је 2005. године пребачен у Форт Ли. Решеност немачких конструктора да праве оружје брже и јефтиније, са минималним учешћем специјализованих машина, висококвалификовне радне снаге и стратешких материјала, резултирало је аутоматом Бертолда Гајпела. Сам аутомат је изузетно једноставне конструкције. Сандук и облога цеви израђене су од челичних цеви идентичног пречника, међусобно спојених нитнама. На крају сандука/кундака налази се ослонац за раме, који је заправо комад цеви на чијем је једном крају једноставним варењем причвршћен профилисани “чеп” сандука.

Детаљ задњег нишана, ручице затварача и горње стране уводника оквира, Фото: Музеј ТОЦ Абердин

На месту га придржава челични осигурач у облику шипке са опругом. Са спољне стране ослонца наварена је танка шипка која служи за провлачење ремника, што је најједноставније и најјефтиније могуће решење.

Једноставна конструкција

Склоп окидачког механизма је на уобичајеном месту, између оквира преузетог са МП-38, односно МП-40 и рукохвата. Окидачки механизам је врло једноставан и омогућавао је само рафалну паљбу. С обзиром да је каденца врло мала, само 500 метака у минути, ово није никакав проблем, јер се стрелац лако може увежбати да са оваквим окидачем гађа јединачно. Рукохват представља вертикално наварена челицна цев. Он није затворен са доње стране, па постоје спекулације да је био предвиђен да служи и као нека врста монтаже приликом гађања из оклопних транспортера.

Изглед двоструког помичног уводника оквира са доње стране, Фото: Музеј ТОЦ Абердин

Будући да је кундак (термин употребљен уз стварно много добре воље) у истој равни са цеви, нишани су морали да се поставе неуобичајено високо за то време. Задњи нишан се састоји од три плочице заштићене од бочних удараца. Прва је фиксна и представља даљину од 100 метара, док су друге две преклопне и баждарене за даљине од 200 и 300 метара. Са задње стране нишана је једноставним варењем причвршћен одбијач испаљених чаура. Његова улога је била да спречи вреле чауре да ударају стрелца по лицу приликом паљбе. Предњи нишан је такође једноставне конструкције и могуће су његове корекције по правцу.

Двоструки оквири за критичне ситуације

Ослонац за раме, уједно поклопац задњег дела сандука, Фото: Музеј ТОЦ Абердин

Најзанимљивија и најнеобичнија ствар на овом аутомату је свакако његов систем уводника оквира. Мало бољи познаваоци трофејног наоружања, препознаће решење које је употребљено код МП-40/И. Оовде је примењено решење дуплог уводника оквира. Када корисник испали први оквир, довољно је да притисне полугу са предње стране уводника и да бочним померањем постави нови оквир испод уводника метака на затварачу. Једина разлика између решења на ЕМП-44 и МП-40/И је у томе што је на првом изостављен покретни лимени поклопац, који је требало да спречи улазак прљавштине у унутрашњост механизма. Постоје различите теорије зашто је овај необични систем направљен. Једна од њих је да је ово урађено за извиђачко-диверзантске јединице. Наводно, због природе њиховог посла понекад је потребна муњевита измена оквира.

Затварач овог необичног аутомата је био дводелни и подсећао је на онај са МП-40. Главна разлика је што нови затварач није имао фиксну иглу. То је добро решење, јер уколико дође до њеног оштећења, једноставном заменом се оружје враћа у функцију, што није случај код фиксних игала. Ручица затварача се налази са десне стране и уједно представља једини сигурносни механизам. Ово решење је највероватније прекопирано са британског Стена.

Сувише неугледан за Вермахт

Предњи нишан и једноставна гасна кочница, Фото: Музеј ТОЦ Абердин

Судбину ЕМП-44 је запечатило неколико ствари. Најпре, настао је у време када је Вермахт као крајњи корисник још увек имао врло строге захтеве. Без обзира на оно 44 у називу, оружје је настало 1943. године, док је Немцима још увек ишло релативно добро. Војска једноставно није могла да прихвати једно тако грубо оружје, крајње неугледног изгледа. Исте 1943. године “Ерма” је престала да прави МП-40 и пребацила се на МП-43 (или МП-44, односно СтГ 44). Овако примитивно оружје није могло ни изблиза да се мери са новом “јуришном пушком” у коју су Немци полагали велике наде.

Прочитајте још: Ратник из опкољеног Лењинграда - ППС-42 и ППС-43

ЕМП-44 је био изузетно грубо оружје, настало у погрешно време и вероватно, на погрешном месту. Да је развијен у Великој Британији неколико година раније, вероватно би био светски познат модел ватреног оружја. Овако, једини познати преживели примерак је приморан да чами у витрини, у оквиру мале изложбе заплењеног наоружања у војном музеју.

Фото: Музеј ТОЦ Абердин