Откривени нови детеаљи о Стоунхенџу: Сада је јасно зашто је камен за градњу довлачен из Велса!

Стоунхенџ не само да је био преисторијска астрономска опсерваторија и календар у камену, а пре свега величанствени и још увек необјашњиви грађевински подухват људи из млађег каменог доба, него и даље изненађује научнике.

Прочитаје још: Руски научник тврди да ванземаљци постоје, а он зна где и како нас контролишу

Тим истраживача са Краљевског колеџа за уметност из Лондона и археолога из универзитета у Борнмуту и Бристолу спровели су експерименте на том локалитету и утврдили да се по камењу Стоунхенџа буквално може свирати као на неком гигантском ксилофону! Зависно од места на којем се налази, оно даје различите тонове који подсећају на звона, бубњеве или гонгове, а из центра се шире усправни звучни таласи и преносе ноте на даљину, тако да се ова „музика“ може, појачана, чути и на удаљености, широм неолитског комплекса!

Џон Возенкроф је свирао

Фото: Архива Новости

Да би се такав тон „извукао“ из камена, потребни су прилично јаки ударци по њему, и научници су, ради његове заштите, то чинили преко специјалних плочица, користећи кварцни чекић. Али, како су уочили, нису у томе били први, јер на мегалитима постоје јасно препознатљиви трагови удараца из древних времена, што значи да су га свештеници и шамани који су руководили ритуалним церемонијама, још тада користили као „звучну кутију“. Комбинованим са плесом и психоделичним напицима, можемо само да претпостављамо како су деловали на окупљену масу.

Измењена стања свести

Акустичка археологија или археоакустика је релативно нова научна грана која се бави „ослушкивањем прошлости“ – интердисциплинарном студијом која настоји да стекне нове информације о древним културама, проучавајући акустику на одређеним местима и реконструишући звуке које су људи у давна времена могли тамо да чују. Др Руперт Тил, професор музике на Одсеку за музику и драму Универзитета у Хадерсфилду, још десетак година раније, са тимом експерата, проучавао је акустику Стоунхенџа у оквиру пројекта чији је циљ био да се пронађу докази да је он био део намерног акустичког дизајна.

Утврдили су да унутар комплекса постоје веома изражени звучни ефекти и да трилитони (хоризонтално

Овако се звук шири

Фото: Архива Новости

положене греде) у центру чине неку врсту „мегафона“ од којег се звуци шире и појачавају. Они су били део ритуалних активности и теорија професора Мајка Паркер Пирсона  била је да је Стоунхенџ пре био пре место за мртве него за живе, као центар за сахрањивање и церемоније везане за тај чин.

Други научник, британски археолог и професор Универзитета у Борнмуту, Тимоти Дарвил се супротставио Паркер Пирсону, описујући Стоунхенџ као место исцељења, при чему је акустика, свакако, уз музику, плес, јело и пиће, кроз довођење присутних у измењена стања свести, имала значајну улогу. Теорије се, сматрају многи, заправо не искључују, јер су погребни ритуали имали циљ да се успостави комуникација са преминулим прецима и боговима, која ће, кроз постизање транса, довести до духовног и физичког исцељења!

Археологија звукова

Арон Вотсон, археолог

Фото: Архива Новости

Др Арон Вотсон од 1995. године бавио се питањем каква је преисторијска музика могла да буде?

Његова теренска истраживања, унутар и ван мегалитског круга, открила су да се археоакустичком методологијом може, помоћу нетакнутих делова споменика, утврдити који инструменти су били коришћени.

Прочтиајте још: Добро погледајте ову ДУГМАД и ако их на нечијим рукама ВИДИТЕ, знаћете ко је тај ЧОВЕК

Помоћу рога и бубња закључио је да, чак и данас, ветар или бубњеви, због „чудне акустике Стоунхенџа“, могу да генеришу, на пример, бас-ноту на 47 херца. Међутим, проблем са акустичким особинама овог мегалита није само у његовом садашњем стању, него и окружењу које се разликује од оног од пре три хиљаде година, јер се у простору мешају звуци аутомобила са аутопута, прелетања авиона и свега онога чега тада у природи није било, а данас отежава израду прецизног акустичког модела Стоунхенџа.