Priča o dva pištolja - odlazak u tišinu zaborava

Primeri gde je pištolj upotrebljen u ratnom sukobu su sve ređi i najčešće se mogu svesti na statističku grešku. Ali bez obzira na to i dalje postoji realna potreba za naoružavanjem određenog profila vojnika ovim tipom oružja. Uzmimo na primer pripadnike vojne policije u klasičnim patrolama po gradu, ili visoke oficire u komandama. Logično je da i oni moraju biti naoružani, ali isto tako njihovo naoružavanje automatskim puškama nije praktično. Američka armija već dugo luta u izboru ručnog vatrenog oružja.

Pročitajte još: Šta donosi četvrta generacija SRS repetirki?

Prototip Kolta M-1971 koji je na nedavno održanoj aukciji dostigao cenu od 12.650 dolara, Foto: Nacionalni muzej oružja (SAD)

“Kolt”, jedan od najznačajnijih proizvođača vatrenog oružja, kako u američkim tako i u svetskim okvirima, još početkom sedamdesetih godina prošlog veka odlučio je da razvije moderan pištolj. NJegov ljuti konkurent “Smit-Veson” je svojim Modelom 39 već usvojen kao prvi pištolj jedne velike policijske organizacije, a Model 59 je bio odličan primer u kom smeru će se razvijati ručno vatreno oružje. Ovi rivalski modeli su imali značajan uticaj na razvoj junake ove priče.

Moderna koncepcija

Konstruktorski tim predvodio je Robert E. Roj, a 1971. godine, novi pištolj ugledao je svetlost dana. Ideja je bila da “Kolt” bude spreman ukoliko dođe do raspisivanja Armijskog konkursa za novi službeni pištolj. Zanimljivo je da se na samom početku nije tačno znalo koji će kalibar biti osnovni kod nove konstrukcije: .45 ACP ili 9 mm Para. S jedne strane, stari dobri .45 ACP je već odavno bio u službi, te je logično da i novi pištolj bude u istom kalibru. S druge strane, autoritativni izvori tvrde da je “Kolt” već uveliko razmišljao o metku 9 mm Para kao osnovnom, kojim bi vojska trebalo da se prenaoruža. Pištolj je pored ova dva metka, ponuđen i u varijanti .38 Super.

Bez obzira što pištolj nije u savršenom stanju, na aukciji je dostigao astronomsku vrednost, Foto: privatna zbirka

U svakom slučaju, novo oružje je bilo vrlo moderne koncepcije za ono vreme. U stvari, verovatno bi i danas predstavljao solidan izbor za ljubitelje čelika. U pitanju je vojnički pištolj punog formata, ali nešto kraći od preteče, M-1911 A1 na koga je podsećao opštim izgledom. Takođe je bio lakši oko 150 grama, što nije beznačajno.

Bravljenje sa legendarnog HP-35

Prstenasti segment na prednjoj stani navlake, Foto: Nacionalni Muzej oružja (SAD)

Duša svakog ručnog vatrenog oružja je njegov sistem bravljenja. “Koltovi” stručnjaci odlučili su se za provereni Brauningov sistem oscilujuće cevi, preuzet sa legendarnog HP-35. Da bi se poboljšala preciznost na prednjem delu navlake je ugrađen prstenasti segment. Taj segment je u kombinaciji sa specifično obrađenim prednjim delom cevi trebalo da cev stalno vraća u identičan položaj. Ovo rešenje se danas više ne koristi jer je znatno jednostavnije samu cev uraditi tako da ima konusno proširenje na prednjem kraju koje obavlja isti posao. Navlaka i ram su urađeni od kvalitetnog nerđajućeg čelika koji je potom hemijskim putem zatamnjen.

Modularni okidački sistem

Druga novina u odnosnu na prethodnika bilo je okidanje. Sistem isključivo jednostrukog okidanja (SA) je odbačen, a prihvaćen je dvostruki sistem (DA). Ovde treba da uzmemo u obzir značajan uticaj koji je na konstruktore širom sveta imao Valter P-38. Bezbednost pri nošenju metka u cevi i spremnost oružja na momentalno otvaranje vatre bez sumnje je uticalo da se i u “Koltu” odluče za novi sistem okidanja, kao i to što su rivali iz “Smit-Vesona” na novim pištoljima koristili ovakav DA/SA okidač.  Zanimljivo je da su se u “Koltu” odlučili na modularni okidački sistem. Odnosno, sistem je tako koncipiran da može da se jednostavno izvadi radi održavanja i eventualnih opravki.

Vidljiv je uticaj ranog modela SV 39 i to u obliku neuobičajenog izvlakača čaura, Foto: Nacionalni muzej oružja (SAD)

Sa leve strane navlake postavljena je kočnica/dekoker. Na ovaj način bi u situacijama kada se nosi metak u cevi, operacija spuštanja vanjskog udarača bila bezbedno izvedena, što je, moram da priznam daleko bezbednije i primerenije za slabije obučene korisnike. “Koltov” pištolj je dobio verziju spoljašnjeg izvlakača rađenu od opružnog čelika, koja je fiksirana na kraju spoljašnjeg dela navlake. Kočnica navlake, smeštena je na rukohvatu, iza poluge za rastavljanje. NJena uloga je da po opaljenju metka spreči navlaku da ide u zadnji položaj, što je značajno za prigušeno oružje, ali ne i za standardne poluautomatske pištolje.

Salvo Skviz Bore

Što se kapaciteta okvira tiče, varijante u kalibru 9 mm Para i .38 Super su imale po 15 metaka, a varijanta u kalibru .45 ACP 9 metaka. Takođe je napravljena nova municija vrlo zanimljivog koncepta, tzv. Salvo Skviz Bore.
Osnovna premisa konstruktora ovog neobičnog rešenja Rasela Robinsona je bila da se stvori sistem oružje-metak koji bi omogućavao znatno veću verovatnoću pogađanja uz nošenje istog borbenog kompleta municije. Ideja je da se koristi metak sa višestrukim zrnima, koja su “upakovana” jedno u drugo. Tako kompletirano zrno bi onda bilo sjedinjeno pomoću neke vrste voska ili bi dobilo oblogu od polimera, čija je uloga bila dvostruka. Pored sjedinjavanja pojedinačnih zrna u celinu, služila je i da obezbedi pouzdano uvođenje u ležište metka. Po opaljenju metka, zrna bi nastavila svoje zajedničko kretanje unutar cevi. Tu onda dolazi do izražaja onaj deo gde se cev postepeno sužava u smeru od ležišta metka prema napred. Ovo bi nateralo pojedinačna zrna da se rastave i da svako za sebe napusti cev. Da bi se ova radnja izvela na odgovarajući način, bilo je neophodno izvršiti određene izmene projekta.

Lobiranje u vrhu vojske

Napravljeno je oko 50 pištolja SSP u varijanti 9 mm Para, Foto: Nacionalni Muzej oružja (SAD)

Modifikacija se sastojala od prvobitnog uklanjanja dela na ustima cevi. Na taj deo bi se onda nadogradio deo sa unutrašnjim suženjem, ali koji ne bi bio ožlebljen. Na ovaj način bi se postigao svojevrstan efekat sačmenog metka. Odnosno, 15 metaka, koliki je kapacitet okvira kod M1971, bi bilo u stanju da pošalje prema meti 45 projektila. Sam koncept, iako izgleda zanimljivo, pa čak i upotrebljivo u određenim situacijama, nije prihvaćen. Neki od razloga su bili cena izrade, sumnje u pouzdanost sistema i kratak životni vek cevi. Svejedno, ostaje kao zanimljiva crtica u istoriji razvoja streljačke municije.

Prema procenama, pošto tačni brojevi ne postoje, smatra se da je ukupno urađeno između 30 i 50 primeraka M-1971. Svi su praktično urađeni i upasovani ručno. Većinu njih Kompanija je poklonila  tadašnjim najvišim vojnim rukovodiocima. Oni malo veštiji sa rečima bi to nazvali lobiranjem potencijalno zainteresovanih korisnika, dok oni drugi, neposredniji, verovatno upotrebili termine poput mita i korupcije... No bilo kako bilo, M-1971 nikada nije usvojen u naoružanje i tiho je otišao u zaborav.

Kolt SSP

Međutim, 1979. godine, Ministarstvo odbrane pokreće program streljačkog naoružanja združenih snaga. Između ostalog, traženo je i rešenje za novi službeni pištolj. “Kolt” je brže-bolje vaskrsao svoj prethodni projekat i ponudio ga na testiranje. Novi model je imao neke sitnije izmene poput klasično rešenog vanjskog izvlakača, a odbačeno je i bruniranje nerđajućeg čelika kao nepotrebno. Takođe, koncept specijalne municije više nije nuđen kao opcija. Novi pištolj je dobio i novu oznaku SSP - pištolj od nerđajućeg čelika. Napravljeno je oko 50 novih pištolja u varijanti 9 mm Para, što je i traženo u zahtevu, ali je poznato da postoji i nekoliko egzemplara u kalibru .45 ACP.

Sa modelom SSP, “Kolt” se vratio klasično koncipiranom izvlakaču čaura, Foto: “Kolt”

Na prvom konkursu nijedan od kandidata nije zadovoljio tražene uslove. Međutim, posle revizije zahteva Armije, na poslednjem od obnovljenih konkursa pobedila je Bereta 92F, te je tako 1985. godine postala novi službeni pištolj. Istina je i da je “Kolt” povukao svoj SSP iz trke, a da nikada zvanično nije objavio razloge zašto.

Modeli koji nisu imali sreće

Zanimljivo je da kompanija iz Hartforda nikada nije ponudila ove modele na civilnom tržištu. Realno govoreći, imali bi odličan prolaz na domaćem tržištu. Veliki broj američkih strelaca je vrlo patriotski nastrojen (prema nekim zlobnicima, čak i šovinistički) i preferiraju oružje rađeno u Americi. Osim toga, ponuđena konstrukcija je bila vrlo solidno osmišljena i izvedena. Ali eto, sreća nije bila naklonjena “Koltu”. Čak i sa novijim konstrukcijama poput nesrećnog Ol Amerikan 2000 ili “jurišnog pištolja” OHVS nisu bolje prošli. Gubitak ugovora sa vojskom za izradu pušaka M-16, kao i ovakvi poslovni promašaji su legendarnu firmu doveli u ozbiljnu krizu.

Pročitajte još: Moćan branilac na dlanu (VIDEO)

U svakom slučaju, junaci naše priče lako bi se  mogli uklopiti u brojne primere iz sveta naoružanja gde dobre i napredne konstrukcije jednostavno nisu imale sreće. A onda opet, ko zna? Verovatno u tom slučaju preživeli primerci ne bi dostizali astronomske cifre na aukcijama reda desetak hiljada dolara i više...