"Pa, gde si bre ti, Mico, nije te bilo neko vreme, evo ti..." O sceni ispred prodavnice u Beogradu BRUJI SRBIJA

Poznati srpski psihoterapeut dr Vladimir Đurić još jednom je svojom objavom naterao sve koji ga prate da razmisle da li su nekome sudili na osnovu "prvog pogleda" i da li su bar jednom "pružili ruku"  onome kome je pomoć potrebna.

Pročitajte još: "Sine, ona je umrla pre 7 godina": Povezao devojku do centra Negotina, sutradan saznao BOLNU ISTINU

NJegov status prenosimo u celosti:

- Prohladna prolećna noć…Oko ponoći… Dva para očiju, jedan par svetlijih, običnih, ljudskih i jedan par tamnijih, kučećih…

Ispred prodavnice na Dedinju, tog stecišta najšarolikijeg mogućeg kruga potrošača, milionera, diplomata,  pevača, alkosa,  studentarije, navijača i propalica.

LJudske oči su nežne i tople i molećljive, gledaju u prolaznike i u malu ćasu sa novčićima i žutim i zelenim novčanicama ispred njenih sklupčanih nogu.

Pročitajte još: Noćima neće SAN na oči? IZBACITE ovu stvar iz sobe!

Kučeće su „sa onim pogledom“, valjda evolutivno stvorenim da ti dodirnu dušu da iskamče hranu da bi preživeli u Velegradu smeštene nešto niže od ljudskih, u krilu… Slika iz almanaha „Tuga 2020“.

Ulazim u prodavnicu, razmišljam o njima do prvih slatkiša. Posle zaboravljam. Na kasi, stojim iza "nje".

Četrdesetak godina, skupi komplet, prejak miris, natapirana frizura (od danas), četiri kruga na malom ključu od auta, ananas, indijski orah i goveđa pršuta u korpi i još tona stvari koje običan svet kupuje za slavu ili Novu godinu, užurbana, antipatična, bez iakavog intimiziranja završava sa kasirkom i odlazi uz oreol n*drkanosti koji ostaje za njom.

Pročitajte još: Ako svakog jutra počnete dan sa OVOM namirnicom telo će vam biti zahvalno

Ja završavam na kasi za sekund, izlazim faktički iza nje na vratima. Dolazimo istovremeno do njih dvoje. Pripremam siću, ali potom čujem:

"Pa gde si bre ti, Mico, nije te bilo neko vreme, evo ti… ovo ti je suhomesnato i hleb, imaš tu malo sira pored, ovo ti je da se zasladiš posle, a ovo je za njega… ma nema ništa, sve po starom, ajde vidimo se".

Dva para očiju dobijaju sjaj, i ispod njih se pojavljuje nešto belo, i iskreno, i zahvalno, i jedan repić se proteže posle ko zna koliko vremena. 

Ta scena mi ulepšava noć i jun.

Resetovan, revitalizovan, odlazim sa te pozornice...Mislim se: Ima, ima bre nas, ima "normalaca", dobrih pristojnih ljudi, samo su se zamaskirali, stvorili grubu ljušturu oko mekane duše da se slučajno ne vidi ono najbolje u njima, da ih neko ne provali, da ne pomisli da su naivni i nedorasli, da „nisu za ovo vreme“…

Pročitajte još: Sita je i suva, a BEBA i dalje PLAČE: Onda je razlog OVAJ PROBLEM

I razmišljam koliko je zaisto malo potrebno da nekoga učinimo srećnim. I koliko svi to realno možemo sebi da priuštimo i da time na veoma jeftin način ulepšamo život, nekome potpuno nepoznatom i ko nam sigurno ne može vratiti…

Ali, eto baš zato…A da sebi upišemo par bodova tamo gore, jer ko zna, svi mi imamo u ormaru kaput sa dva lica, za gospdina i propalicu. Tako da, što je sigurno - sigurno je… Bolje da iskoristimo priliku da dajemo dok možemo i imamo, jer ko zna kome ćemo mi ispružiti ruku?